Приче из Великог рата: Прослава Крсног имена у Албанији

Стигло је и моје крсно име (20. децембар), Св. Игњатије Богоносац. Крсно име у Албанији? Па ипак смо га се сетили. Сетили смо га се, јер је то део нашег националног бића. Чинило нам се као да нам још и сад, на грозној јави као оно у сну, силно зуји у ушима она вековна, народна молитва: "Ко у славу вино пије на данашњи дан, помогла му слава божја и сам Господ Бог! И сам Господ Бог!" истина, овде се нећемо пречастити као негде у Отаџбини, јер немамо чим. Немамо ни капи вина да прелијем залогај хлеба место колача.

Мој син Синиша је јуче са потпоручником Пљаковићем ишао у Фијери и тамо некако нашао те купио хлеба, мало овчетине, шећера, кафе, чаја, па чак и једно стакло чиста маслинова уља (зејтин). А сад и овде имамо по мало хлеба, брашна, двопека, соли, по неку главицу црног лука и струк празилука.

Не знам како се чуло да ми је данас слава, тек најпре ми дође четни наредник Војислав Милошевић, да ми честита у име свих војника и срдачно пожели да се сви ускоро вратимо својим домовима, па да тамо убудуће славимо весело као и пре.

Тек што је одјутрило, наиђе однекуд, као божем случајно, командант пука, потпуковник Милорад Поповић и задржа се код моје ватре:

- Шта радиш ти, капетан-Влајко? Ја, знаш, обишао сам мало ове наше, па тек свратих узгред да видим шта ти радиш. Како су твоји војници? Шта ти раде деца?... Ја знаш чујем да ти је данас и слава, па, велим, хајде да му честитам, рече и пружи ми руку.

Захвалих му и понудих га да седне, мислећи у себи: како је лепа реч дивна услуга, коју човек човеку може учинити а да га ништа не кошта! Он седе и почеше обични свакодневни разговори, од које се никако нисмо одвајали као ни од страшне стварности.

- Несрећа! Ово све пропаде, Влајко! Све помре! - рече он прљкајући штапом по пепелу ииспред себе а глас му приметно подрхтава. "И ово ће све помрети ако остане дуже овде!"

Као по договору, дођош још неки официри. Честиташе и поседаше око ватре. Пушимо, пијемо кафу и разговарамо као оно ти на слави! Ту се и о дувану говори готово облигатно као што џамбаси говоре о коњима. Сви смо ми у рату пушачи, а овде се пуши што се нађе. Чак и нека црна крџа, само кад нема боље.

Ја сам се сетио једне своје драгоцене уштеде: имао сам у сандуку сачувану још пуну, неначету кутију цигарета "српског специјалитета". То је овде заиста била драгоценост. Хтео сам да их изненадим, па кад ми дође један згодан моменат, рекох:

- Како би било да Вас сад послужим са по једним специјалитетом?

Потпуковник ме погледа немарно:

- Беше му то! Нема више!...

Ја извадих кутију из сандука и почех је отварати, на велико изненађење свих присутних. Створи се смех и пријатно расположење. На то ће командант рећи:

- Немој, немој, Влајко! Немој отварати! Чувај то као аманет! Ко зна да ли ћемо кадгод то видети!

Али ја отворих. Мило ми је да им пружим макар и најмању искру задовољства. Послужих све редом и сви узеше с неким необичним пијететом, сваки загледа цигарету као да би хтео нешто прочитати из ње...

Тако сам прославио моје крсно име у Албанији!

(Владимир Ј. Радојевић и Добросав Ј. Миленковић, "Пропаст српских регрута", Прометеј, Нови Сад и РТС, Београд, 2016.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, војска, историја, Срби
http://www.magacinportal.org/2017/10/04/price-iz-velikog-rata-proslava-krsnog-imena-u-albaniji/