Приче из Великог рата: Ово је моје - ово не дам!

У једном енглеском пуку на овом фронту учесташе крађе - војничких ствари. Поткрадало се од другова, из магацина и слагалишта од одела и спреме све зашто се новац добити може. Крађени предмети продавани су испод руке ниском ценом.

Да би се ове крађе спречиле требало је пронаћи лопове и казнити их, ради примера. Командант лично издаје заповест да му се доведе сваки, у кога се нађе ствар енглеског војника, а која му, по његовом позиву и дужности не припада. У исто време пооштрио је забрану, да се војничке ствари не смеју продавати и куповати.

Један српски војник беше купио један нов огртач енглеске униформе, који јавно носаше на себи, не знајући за ове наредбе, а свестан да је до ствари дошао савесним и поштеним начином - куповином - без обзира на цену за коју је за ствар дао, јер је то ствар погодбе, мишљаше он. Кад беше поред енглеске страже, стражар га заустави и мимиком му објасни да треба да оде код команданта њиховог. Србин је без поговора следовао позиву стражаревом. Кад беху пред командантом, стражар показа огртач на свом другу Србину. Овај је мимиком питао српског војника о начину на који је дошао до овог огртача енглеског војника, наредивши да га скине и остави, те да би се пронашао лопов, који му је ову украдену ствар продао. Србину беше неправо да се растави од свога огртача и доказиваше команданту да га је поштено купио и платио за четрдесет драхми али да сада не би могао познати лице од кога је купио. Противио се да остави огртач, јер беше хладно, а он га је и купио, што му је сствар била потребна. Али, командант оста при своме. Дирнут у најтању жицу поноса, Србин се размисли један тренутак и сети, да је на њему све страно, па поче скидати са себе једну по једну ствар, бацајући пред команданта и узвикујући сваки пут:

- Ево вам и ово није моје!... И ово није српско!... И ово су нам дали Французи! Ево вам и ово што су нам дали Енглези!

Тиме је пропратио скидање и бацање капе, блузе, цокула, панталона, па и кошуље и кад је остао го, срдито се лупи десном руком по снажним грудима узвикнувши из дубине увређеног срца:

- Е ово вам не дам! Ово ми је дала мајка Српкиња!

Командант је запањен посматрао ове поступке српског војника а кад је схватио и разумео све, рећи ће:

- Мој храбри војниче, узми натраг све. Све је твоје јер си све твојом храброшћу и пожртвовањем заслужио. Али други пут немој куповати ствари од твојих другова Енглеза.

Част Србинова беше очувана, али лопов се није могао пронаћи. И то је мања штета него да је српском војнику одузет огртач. Одлука енглеског команданта почива на оној правној изреци: "Боље стотину кривих ослободити него једног праведника осудити".

(Драгомир С. Петровић, "Моје ратне успомене", Штампарија Св. Сава, Београд, 1922.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, војска, историја, Срби, српство
http://www.magacinportal.org/2017/05/22/price-iz-velikog-rata-ovo-je-moje-ovo-ne-dam/