понедељак, 22. мај 2017.

Приче из Великог рата: Ово је моје - ово не дам!

У једном енглеском пуку на овом фронту учесташе крађе - војничких ствари. Поткрадало се од другова, из магацина и слагалишта од одела и спреме све зашто се новац добити може. Крађени предмети продавани су испод руке ниском ценом.


Да би се ове крађе спречиле требало је пронаћи лопове и казнити их, ради примера. Командант лично издаје заповест да му се доведе сваки, у кога се нађе ствар енглеског војника, а која му, по његовом позиву и дужности не припада. У исто време пооштрио је забрану, да се војничке ствари не смеју продавати и куповати.

Један српски војник беше купио један нов огртач енглеске униформе, који јавно носаше на себи, не знајући за ове наредбе, а свестан да је до ствари дошао савесним и поштеним начином - куповином - без обзира на цену за коју је за ствар дао, јер је то ствар погодбе, мишљаше он. Кад беше поред енглеске страже, стражар га заустави и мимиком му објасни да треба да оде код команданта њиховог. Србин је без поговора следовао позиву стражаревом. Кад беху пред командантом, стражар показа огртач на свом другу Србину. Овај је мимиком питао српског војника о начину на који је дошао до овог огртача енглеског војника, наредивши да га скине и остави, те да би се пронашао лопов, који му је ову украдену ствар продао. Србину беше неправо да се растави од свога огртача и доказиваше команданту да га је поштено купио и платио за четрдесет драхми али да сада не би могао познати лице од кога је купио. Противио се да остави огртач, јер беше хладно, а он га је и купио, што му је сствар била потребна. Али, командант оста при своме. Дирнут у најтању жицу поноса, Србин се размисли један тренутак и сети, да је на њему све страно, па поче скидати са себе једну по једну ствар, бацајући пред команданта и узвикујући сваки пут:

- Ево вам и ово није моје!... И ово није српско!... И ово су нам дали Французи! Ево вам и ово што су нам дали Енглези!

Тиме је пропратио скидање и бацање капе, блузе, цокула, панталона, па и кошуље и кад је остао го, срдито се лупи десном руком по снажним грудима узвикнувши из дубине увређеног срца:

- Е ово вам не дам! Ово ми је дала мајка Српкиња!

Командант је запањен посматрао ове поступке српског војника а кад је схватио и разумео све, рећи ће:

- Мој храбри војниче, узми натраг све. Све је твоје јер си све твојом храброшћу и пожртвовањем заслужио. Али други пут немој куповати ствари од твојих другова Енглеза.

Част Србинова беше очувана, али лопов се није могао пронаћи. И то је мања штета него да је српском војнику одузет огртач. Одлука енглеског команданта почива на оној правној изреци: "Боље стотину кривих ослободити него једног праведника осудити".

(Драгомир С. Петровић, "Моје ратне успомене", Штампарија Св. Сава, Београд, 1922.)
Извор: Приче из Великог рата

велики рат, војска, историја, Срби, српство
http://www.magacinportal.org/2017/05/22/price-iz-velikog-rata-ovo-je-moje-ovo-ne-dam/

Пупин окупљао наше добровољце у Америци

[caption id="attachment_53725" align="aligncenter" width="600"] Амерички Срби, добровољци на Солунском фронту[/caption]

Српска голгота у Првом светском рату имала је одјека међу нашим исељеницима у Америци, па су у јулу 1914. године организовали Српску народну одбрану, коју је лучно водио наш научник др Михајло Пупин. Наш чувени научник организовао је да се у 83 места насељена Србима упишу добровољци за српску војску и одбрану отаџбине.



То је, уједно, био и одговор на позив аустроугарског амбасадора у САД Константина Думбе свим исељеницима који су родом са територије монархије да се пријаве у конзулате ради евидентирања. Циљу тог евидентирања је било упућивање "под војну заставу", уз претњу онима који се не одазову запленом имања и прогоном њихових породица.

Слање добровољаца из Америке у Србију, како за "Новости" открива професор др Владимир Гречић, стручњак за америчку емиграцију, одвијало се илегално. Прва група од 254 добровољаца је из Њујорка ка отаџбини кренула у јануару 1915, а до октобра исте године је послато укупно 1.900 добровољаца.

- Међу организаторима прикупљања добровољаца у Америци, на једној страни је био Милан Прибићевић, изасланик Краљевине Србије у САД и шеф Војне мисије, а на другој вође СНО, на челу са др Михајлом Пупином. Прибићевић је заговарао југословенство, и мобилизацију не само Срба већ и Хрвата, а Пупин је био за мобилизацију само америчких Срба - говори Гречић.

Наш саговорник каже да се Пупин обратио свом другу из студентских дана и сабрату из масонске ложе, америчком председнику Вудроу Вилсону: "Молим вас да одобрите мобилизацију америчких грађана српског порекла, како би отишли у Европу да бране своју отаџбину и народ. Ја вас као брат молим да нам помогнете!"
Русија

У споразуму са српском владом, у лето 1915. из Русије је отпочело организовано пребацивање добровољаца у Србију. Тако је до септембра 1915. на балканска ратишта пребачено око 3.500 војника.

Одобрење америчке администрације је стигло у марту 1917. године, после чега се приступило планирању регрутације и транспортовања добровољаца. Добровољачка акција је имала велики публицитет у америчкој јавности, а Михајло Пупин је поручивао америчким Србима: "Браћо, зову вас ратници, не да их замените, већ да станете поред њих на бојишту, на места погинулих другова."

Српски добровољци су се окупили у Чикагу 28. јануара 1918, а затим су пребачени у војни логор "Форт Луис" у Канзасу. Кратку војничку обуку пролазе у српским добровољачким камповима у Новом Брунзвику и Новој Шкотској. Српска влада је формирала депое у Марсељу, Авру и Бордоу ради организованог прикупљања добровољаца, а на пут ка Европи Срби из Герија су кренули 21. фебруара 1918.

- Из САД је у француску базу у Бизерти, у Тунису, пристигло 5.026 добровољаца. Ту су пролазили војну обуку након које су били распоређивани у јединице српске војске и упућивани у Солун. Другим путевима је дошло још око 1.000 америчких Срба. Због тога што су их патриотски ангажовали вође Српске народне одбране и почасни председник Михајло Пупин, амерички Срби су за ове добровољце говорили да су - Пупинова народна војска - каже професор Гречић.

На другој страни света, Срби који су живели на подручју Аустроугарске нашли су се присилно мобилисани на Источном фронту. Не желећи да ратују за Хабзбуршку монархију, а против словенске браће на Балкану и у Русији, многи су се предавали руским бригадама. Историчари тврде да је око 100.000 Срба из бечке монархије емигрирало у Руско царство, а многи су постали добровољци руске и српске војске.

[caption id="attachment_53723" align="aligncenter" width="600"] Пупин у Охају са члановима Соколског друштва које је дало велики број добровољаца[/caption]

Када се рат завршио, краљ Александар Карађорђевић је Србима добровољцима из расејања који су дошли на Солунски фронт и победили обећао да ће их даривати кућама и имањем у отаџбини.

Према Уредби о добровољцима донетој у децембру 1919, сиромашним добровољцима-борцима додељено је по пет хектара земље у местима где је планирана колонизација од стране Министарства за аграрну реформу. У периоду од 1920. до 1941. године, у колонизацији, само у Банат су се слиле 10.933 породица, а од тога 6.238 породица српских добровољаца из Првог светског рата из Херцеговине, Лике, Босне, Далмације, Црне Горе, Баније и Кордуна. Исто толико људи је насељено у Бачкој и Срему.

Међутим, сам процес колонизације био је непотпуно организован тако да су добровољци често препуштани сами себи.

- Међу добровољцима из Америке, али и из других земаља, осећала се горчина, јер награда коју су добили као добровољци у српској војсци често је после рата њима и њиховим породицама личила на казну. Поред тога, они су били оспоравани од свих оних којима је њихова колонизација сметала. И доживели су ратни пораз и личну трагедију - тврди историчар Милан Мицић.

[caption id="attachment_53724" align="aligncenter" width="600"] Српски војници на прузи код града Мурманска[/caption]

Добровољци су били жртве политичког насиља НДХ, мађарских окупационих власти, Немаца у време окупације Југославије и на крају комуниста. Савез ратних добровољаца је забрањен 1947. године, а нетрагом је нестала архива о 43.136 ратних добровољаца, као и ратне заставе добровољачких јединица.

Италијански одред


Прикупљање добровољаца у Италији је ишло много теже, јер су италијанске власти спречавале ту активност и забраниле формирање добровољачке јадранске легије. Зазирући од уједињења југословенских народа, италијанска влада је тек пред пробој Солунског фронта дозволила групи од 234 официра и 80 војника да крену за Солун.

Аутор: Марко Лопушина
Извор: Новости
Предлог Магацин-а:

80 година од смрти Михаила Пупина: Ако нестане Србија, нека нестанем и ја


америка, добровољци, михајло пупин, Срби, Српско расејање, српство
http://www.magacinportal.org/2017/05/22/pupin-okupljao-nase-dobrovoljce-u-americi/

Владан Ивковић: Како је родољубље постало екстремизам

Екстремиста си ако волиш свој народ, а не волиш његове окупаторе. Зашто? Зато што тако каже окупатор.




Родољубље, које је у основи и национализма и патриотизма*, је жигосано као ускоумно, назадно, чак опасно по друштво. У суштини се ради о демонизацији родољубља јер оно веже појединца са друштвене стубове који се супротстављају глобалистичким, корпоративним, потрошачким итд. Оно веже појединца за локално, блиско, домаће, рођачко, комшијско, његово, а откида га од далеког, бриселског, вашингтонског, наднационалног, туђег, корпоративног, окупаторског.

Позната је фотографија са протеста америчких либерала против Доналда Трампа на којој жена носи паролу: “Патриотизам је расизам.“ Све је више људи у Америци које у то вјерује. Дотле се отишло.

У Француској је Марин Ле Пен, жена која проповиједа један вид француског национализма, дакле, контролу граница и усељавања, одбацивање страних структура владајућих над њеном земљом и тако даље, давно проглашена екстремном десничарком, као и читав њен покрет. Као што смо видјели, кад она уђе у други круг избора, читава еунијатска камарила се мобилише да јој се нанесе пораз.


Све политичке струје у земљама тзв. Запада које се противе глобализму и управи наднационалних структура и корпорација над домаћим, националним, бивају проглашене за екстремистичке.

У Србији је демонизација родољубља довела дотле да на тзв. демократским изборима за предсједника државе декларативно родољубни, националистички кандидати, заједно не могу да пређу десет посто гласова бирача. Не улазим у то ко је уистину родољуб међу кандидатима; говорим о кандидатима који заступају ставове који се тичу опстанка и јачања српске нације, а не само грађанина Србије којем није битно национално сопство и особеност.

И код такорећи националистичких кандидата примјетан је био мањак тема и ставова карактеристичних за националистичку политику, а већа заступљеност социоекономских тема које занемарују опште стање нације и узроке тог стања. Рецимо, ријеч “окупација“, кључна за било који разговор о напретку Србије и српског народа се скоро уопште није чула.

Зашто?

Па, то није популарно међу онима који одлучују ко ће у њихово име управљати колонијом Србијом. Не може се на изборима доћи на власт у Србији упирањем прста у реалне проблеме, у истинске узроке социоекономске и националне пропасти. Реалне критике воде до врха пирамиде, до Брисела, до Лондона, до Рима, до ММФ-а, до носилаца неолибералистичке пљачке, до поробљивача, а не само њихових локалних намјесника. Хоботници су пипци потрошна роба.

Америка је земља расизма, па се патриотизам демонизује изједначујући га са расизмом. Код Срба се српски национализам демонизује као шовинизам, дакле, нетрпељивост према несрпском, па чак и као фашизам, што нема везе ни са најлуђим српским националистичким тежњама, а камоли са српском стварношћу.

Да Србијом влада и најтрпељивије родољубље, а камоли националистички шовинизам, зар би се основној школи у Новом Пазару дозволили да мијења назив из “Свети Сава“ у “Бин Зајед“? Зар би се дозволило дизање споменика вођама шиптарске ОВК? Зар би се дизали споменици фолксдојчерима по сјеверној Србији?


У свим сферама српског друштва, српско је потиснуто. Можемо се замајавати странкама, можемо о корупцији, о лажним дипломама, о Вучићевом насилништву, о Трампу и Хилари, о Дарвиновом мајмуну, али о стварним интересима српског рода и његове особене културе, о националној тежњи ка ослобођењу од окупације која је узрок свим посљедицама о којима се дрви у српској јавности, нема отворене расправе у главним токовима те јавности. Може се о томе на Јутуб каналу Теше Тешановића, али не може тамо гдје се са ауторитативне позиције можеш обратити читавој нацији и укрстити ставове.

И док су код неких народа појавни облици национализма осуђени и потиснути, код народа као што су Шиптари, пожељан је и охрабрен чак националистички екстремизам који је резултирао етнички чистом територијом отетих српских области Косова и Метохије. Као пјешадија Империје, Шиптари шовинизмом одржавају борбени жар потребан Империји у њеном даљем напредовању преко српског народа. Код Хрвата се увијек тињајуће усташтво разбукти против Срба – због којих једино и постоји – само онда кад треба да им се скрене пажња са пљачке коју Европска унија проводи над њима. Тако ћириличне табле одједном постану највећи проблем за домољубне Хрвате, а чињеница да их је пљачкашки неолиберализам Европске уније довео до тачке да у својој земљи могу радити само као конобари пада у запећак.

Дакле, има и појавних облика национализма који служе окупацији, и тада су они охрабрени. Није проблем ни испразни, паролашки патриотизам, чак и јер га обично упражњавају демагози који служе Империји.

Уколико су, међутим, директно уперени против окупације или у одбрану народа на посреднији начин, онда су ти појавни облици проблематични и онда су проглашени екстремизмом, што, наравно, постепено води њиховој законској забрани у изворном фашистичком духу.

Зато је најтежи гријех стидјети се свог родољубља зато што је наметнут осјећај да је погрешно бити родољуб. Гријех је спутавати изливе свог родољубља које никог не треба да вријеђа ако је право родољубље. Нема гријеха у родољубљу и национализму, гријех је у потискивању, неистицању, снебивању. Гријех је у забораву подвига и страдања свога рода, његових хероја, његових истина.

*Национализам у коријену има латинску ријеч natio, која значи род, племе, и означава народе који живе ван грађанске организације Рима, дакле, организоване по линијама крвног сродства. Патриотизам у коријену има латински израз pater, отац, и наслијеђе које долази по линији мушког сродства, дакле, отаџбину.

Аутор: Владан Ивковић
Извор: Србист, Ћирилизовано

аутошовинизам, екстремизам, манипулација, патриотизам, српство
http://www.magacinportal.org/2017/05/22/vladan-ivkovic-kako-je-rodoljublje-postalo-ekstremizam/

Амерички стручњак: "Бомбардовање Србије је било велика грешка због које Запад горко испашта"

[caption id="attachment_53176" align="aligncenter" width="600"] Порука Србима на касетној бомби[/caption]

Тед Гален Карпентер, амерички стручњак за одбрану и спољну политику, оценио је у својој колумни за амерички "National Interest" да је интервенција НАТО на Косову била страшна грешка због које Запад сада горко испашта.


Како каже, на тај начин је "САД овековечила и продубила своју балканску грешку неколико година након интервенције у Босни", када је интервенисала на Косову.

- Грађански сукоби у српској покрајини са већинским албанским становништвом су се спремали средином и крајем деведесетих година - написао је он за "National Interest".

Према његовим речима, САД је врло рано спровео своју политику у дело, ратујући из ваздуха против Србије и приморавши Београд да се одрекне контроле над територијом коју су НАТО силе окупирале.

То је резултирало, како каже Карпентер, "смоквиним листом" од резолуције коју је усвојио Савет безбедности УН.

- Русија је невољно пристала на то, а тај потез, уз распад Совјетског Савеза, имао је утицај на војну, економску и дипломатску слабост Москве. Упркос противљењу због НАТО интервенције, руски лидери су знали да не могу много тога да учине у одговор Западу због упада у територију која је традиционално под утицајем Русије -каже он.

Према Карпентеровим речима, интервенција на Косову била је ужасан преседан - НАТО савез напао је суверену земљу која претходно није напала ниједну чланицу Алијансе, чиме се жестоко замерио Москви, насилно отео део територије једној сувереној држави и ставио га под међународну контролу.

Тај преседан је "допуњен 2008. године, када је Косово самопрогласио независност од Србије", коју су САД и најважније чланице ЕУ признале упркос вету Русије и Кине.

- Био је то крајње контроверзан потез. Чак ни све земље чланице ЕУ нису се сагласиле са том политиком, с обзиром на то да су неке од њих биле забринуте за шире последице - рекао је он.

Шпанија је није подржала због Баскије и Каталоније, а Грчка и Кипар због Северног Кипра.

Амерички државни подсекретар за политичка питања Р. Николас Бернс је у фебруару 2008. године објашњавао зашто је Косово јединствен случај, али, како каже Карпентер, Русија је показала да то није тако, а као доказе је представила сецесионистичке покрете у Грузији, који су успоставили непризнате државе Јужну Осетију и Абхазију.

Михаил Сакашвили имао је малу власт у обе територије и руски мировњаци су дошли на терен у Јужну Осетију.

- Као што је било очекивано, САД и њени савезници окривили су Москву за сукоб, иако је накнадна истрага ЕУ показала да највећи део кривице иде Сакашвилију. Тај рат је трајао само пет дана, а кад је било готово, Кремљ је јасно ставио до знања да ће наставити да штити аутономију како Јужне Осетије и Абхазије. Паралеле о улози НАТО-а да спрече Србију да поврати контролу над Косовом нису биле суптилне. Администрација Џоржа Буша осудила је почетну инвазију и све касније акције Кремља. Али, као што Русија није могла ништа да учини на Косову, Запад је још мање могао да учини у Грузији - каже он.

Како пише Карпентер, ово је само још један корак у континуираном погоршању односа између Запада и Русије.

Косовски преседан поново се обио о главу САД 2014. године када је Русија анектирала Крим, на шта је Вашингтон реаговао са још већим бесом и Кремљу увео санкције.

- Тадашњи амерички председник Барак Обама оштро је говорио како Русији не може бити дозвољено да прекраја "границе Европе на пушчане цеви. Нико од новинара није питао председника шта мисли НАТО-а учинио на Косову - рекао је Карпентер.

Он сматра да је интервенција на Косову дала "овлашћење веома непријатном политичком покрету - Ослободилачкој војсци Косова - која је наставила низ кршења људских права".

Карпентер даље каже како је та интервенција трансформисала НАТО од одбрамбеног војног савеза у механизам за агресивне нападе на нације.

- Насилно отимање територије једне суверене државе створио је шаблон који забрињава у међународном систему након периода Хладног рата. Вашингтон и даље угрожава међународно право упркос СБ УН. На крају су акције САД и њених савезника на Косову додатно затровале односе са Русијом. У сваком погледу, мисија САД на Косову била је контрапродуктивна - закључује он.

Извор: Блиц

косово, метохија, нато, русија, србија
http://www.magacinportal.org/2017/05/22/americki-strucnjak-bombardovanje-srbije-je-bilo-velika-greska-zbog-koje-zapad-gorko-ispasta/